Kad dođeš, prijatelju, u Hercegovinu

“Kad dođeš, prijatelju, u Hercegovinu, sve što ti oko vidi to nekad sivi kamen bijaše, sve smo ovo svojim rukama podigli za sebe sama i svoju dicu, da se više ne rasipaju po cilomu svitu ka’ dica od raka. Popij prijatelju našega vina, izij i sira i pršuta. Ništa ne tražimo od tebe, nego samo kad se vratiš odakle si došao reci da mi nismo k’o što oni misle. Pričaj im kakve su naše mirisne konobe i naše praske i nar i limun žut i Neretva čista, a ponavr’ svega pričaj im kakvi smo k’o ljudi. Ako iz Bosne dolaziš, prijatelju našijem poruči da i’ mi nikada ostaviti nećemo jer bez njih i bez nas, niti ima Bosne, niti ima Hercegovine.”

Ulomak iz monodrame Josipa Pejakovića “Kako, bolan, nema Bosne?”